Има ли нешто у свеже објављеној књизи најпознатијег аустријског војног историчара Манфрида Раухенштајнера "Први светски рат и крај Хабсбуршке монархије" што би занимало српску јавност? Има, избор је веома велики, а интересантни детаљи расути су у 32 поглавља, распоређена на 1.200 страница.
Тешко је рећи да Раухенштајнер открива потпуно нове чињенице. Ипак, нова је посвећеност детаљима са којом овај историчар покушава да објасни како је, у којим етапама, којом динамиком уопште дошло до тог рата и ко је крив.
Крив је Франц Јозеф - био је то његов рат, он га је као неку дивљу звер "пустио с ланца" . У време Јулске кризе (период од убиства престолонаследника 28. јуна до 25. јула када Никола Пашић царском амбасадору у Београду уручује ноту којом се одбијају услови ултиматума), Франц Јозеф се ниједном није удостојио да пристуствује седницама владе.
Када је у августу послао царску и краљевску војску на Београд, био је то, формално-правно гледано, најобичнији управни акт.
Нема случајних ратова
Да не буде забуне - Раухенштајнер је аустријски, а не српски историчар, он је годинама био директор Војног музеја у Бечу, где се још увек чува аутомобил у коме су убијени Франц Фердинанд и Софија, њихова крвава одећа и други експонати у вези са атентатом.
Он разуме снагу националних симбола, он је свестан тренутака носталгије за империјалним временом који повремено бљесну у аустријском јавном и државном простору, што вероватно само доказује да је тешко имати империју а да ти је свеједно што је пропала.
Раухенштајнер чак и почиње причу као неку врсту историјске бајке - негде је то био "Велики рат", "Светски рат", "Гранде гуере", пише Раухенштајнер, док се у самој Аустрији непосредно после пораза одомаћио носталгични назив "последњи рат Аустроугарске монархије".
Укратко, Беч је хтео рат и пре атентата. Права невоља за Беч настала би да је Београд, којим случајем, прихватио услове из ултиматума, каже Раухенштајнер.
Шеф Генералштаба царске армије, гроф Франц Конрад Хецендорф је хтео рат - на сваки могући начин, свим могућим средствима требало је краљевски Београд довести у ситуацију да се сети шта су Обреновићи обећали на Берлинском конгресу 1878. године (Трговина: Босна за статус Краљевине), а Карађорђевићи од 1903. систематски газили.
Монархија је патила под "дефицитом рата", пише Раухенштајнер, објашњавајући том формулом понашање Хецендорфа и осталих "јастребова" из војних и државних кругова тадашњег Беча. "Дефицит" се односио на локалну војну тужбалицу према којој, откако су Пруси 1866. истерали Аустрију из процеса уједињења немаког народа, бечка војна машинерија ради у празно.
Царевина би у рат, али нема с киме, у томе је у озбиљном "дефициту". Осим тога, новом рату је требало пронаћи и име.
"Тачно је да је Хецендорф свако мало (Анексиона криза 1908; Балкански ратови 1912-13) говорио „Уосталом, сматрам да Србију треба напасти" и трубио у напад, али тада је у Бечу још водио главну реч - (поред остарелог цара, који је у етапама умирао) - престолонаследник Франц Фердинанд. Фердинанд, као прво, није хтео рат, и друго, није подносио Хецендорфа, па га је у једном моменту чак и сменио с положаја у Генералштабу.
То је први закључак који се, гледано из српског угла, нуди у Раухенштајнеровој ратној епопеји: улога "ратног трибуна" коју је Хецендорф систематски играо, поготово од оног тренутка када је болесном цару, који је ето још једном остао без престолонаследника, могао утрљати под нос "Говорио сам ја...!.".
У дворској кући Хофбурга, само је један човек, лични пријатељ немачког цара Вилхелма Другог, био ефикасан у томе да Хецендорфа држи далеко од Франца Јозефа: Франц Фердинанд. У јулу 1914. он нажалост лежи на одру у сарајевском Фрањевачком манастиру и нема више никаквог директног утицаја на даљи тог догађаја.
Гаврило Принцип је само име
Други закључак на основу Раухенштајнерове књиге је да је Гаврило Принцип само случајно име у синергији Великог рата. Могао је Фердинанда убити и неко други из "Младе Босне", могао је у аутомобилу седети и неки други представник Царевине, Поћорек, на пример, могли су војни кругови Краљевине Србије и даље одржавати степен ниске, али константне напетости у односу на Босну.
Принцип се спомиње на само две странице - чак не ни директно као "атентатор", иако се сам његов чин исправно назива "политичким атентатом".
Раухенштајнер описује атмосферу збуњености и шока у Монархији, при чему нису сви били подједнако збуњени и шокирани: Чеси су се радовали, Мађари ионако нису подносили "арогантног" Фердинанда, Хрвати још нису били сигурни је ли то за њих добро или лоше, Муслимани су и даље патили за турским царством, тако да нису приметили да у међувремену још једно пропада.
Успут, Раухенштајнер преноси разне локалне приче које су, и без моћи данашње жуте штампе, проналазиле пут до публике и додавале со у супу: по њима је Гаврило Принцип наводно био унук Франца Јозефа, ванбрачни син његовог јединог сина, престолонаследника Рудолфа (убио љубавницу Мари Вечеру па себе), Принцип је по томе убио Франца Фердинанда зато што га је сматрао кривим за смрт свог оца 1889. године у Мајерлингу.
Према другим теоријама које су кружиле кроз Монархију, атентат је припремио шеф аустроугарске владе, гроф Тиса заједно са Аписом, са којим је иначе био пријатељ; затим, руски Генералштаб је организовао атентат; тајна слуба немачког Вилхелма Другог је убила Фердинанда, Слободни масони су организатори... народна машта није имала граница.
За Раухенштајнера нема дилеме да су "извесни војно-државни кругови Краљевине Србије" организовали атентат, али он опет не иде даље од круга око Аписа; друге доказе, осим оних који се односе на сведочења , дата под мучењем, у току сарајевског судског процеса, он не спомиње.
У том смислу, његова књига не нуди ништа ново, само понавља неоспорну чињеницу да је Краљевина Србија желела Босну - али то колико далеко је Краљевина била спремна да иде да би је добила, остаје и даље, сто година после, у сивој историјској зони.
Аустроугарска армија 1915. године: војска или милиција?
Раухенштајнеров стил је једноставан и напет, његова књига се и поред дужине, још више тежине, чита као крими-роман, у једном даху.
Ту и тамо из штива изроне епизоде јаког емотивног набоја, које отварају врата у афективни свет историјских актера, дражећи машту данашњег читаоца представом "шта би било да је било".
На пример, када су Срби у децембру 1914. године истерали аустроугарску војску из Београда и Србије (и при томе починили бројне ратне злочине, жали се Раухенштајнер), "јастреб" Хецендорф је био први који је признао пораз.
Што се њега тиче, рат је и за Аустроугарску монархију и за Србију био завршен, противник је победио, ривалство са Краљевином Србијом је коначно окончано српском победом. Као што је некад обијао царска и краљевска врата кукајући да му дају рат са Србијом, Хецендорф је сада од старог цара тражио да склопи мир са Србијом.
Аустроугарска армија је била сломљена у кратком рату на Балкану, генерал је то свакако боље знао него сам цар.
Даља судбина рата више није била у рукама Беча. Тек на том месту у игру улази она флоскула која се често чује у српском јавном простору, да је, наиме "Вилхелм Други Немачки био тај који је почео Велики рат".
Није га почео, али га је тада, после аустријског пораза на Балкану у зиму 1914. године, преузео у своје руке. Берлину је тек тада до рата, кад Бечу више није - треба му Балкан, треба му Грчка да би протресао Бугарску и Румунију, увео их у рат на страни Сила осовине и тако се "одоздо" приближио Русији.
Хецендорфа више нико ништа не пита, цар умире, његов наследник Карл је слабић. Србија, с друге стране, чија је војска такође претрпела тешке губитке у зимском рату, не користи предах за опоравак, већ иде на Тирану и спрема се за поход на Бугарску и Румунију - Путник би хтео мир, Пашић сада одједном хоће наставак рата.
Рат је тако ушао у друго полувреме, с тиме да су две војске, које су га и отвориле, имале у даљем току само минорне улоге: Срби су умирали у Солуну, Аустријанци су се, "по изгледу и улози сличнији једној народној милицији, него армији некадашње велике силе" борили под немачком командом.
Модерна Србија - самопроглашени таоц Принципа?
Оно што читаоцу остаје након Раухенштајнерове књиге је следеће питање: зашто се у српској јавности тако жилаво одржава представа да се Принципов чин мора, и то без икаквог остатка, доживети као узвишени морални чин?
Наиме, ако се на тај чин гледа кроз узвишене моралне наочаре, он врло брзо води до Достојевског, до питања злочина и казне, односно до дилеме да ли је Раскољников имао право да убије "бабу зеленашицу" само зато што је била лош човек и што је на тај начин "ослободио" друге из њене власти?
Исто питање, другачије постављено - зашто се данашња Србија, пре свега јавност, донекле и власт, осећа прозвана сваки пут када неко у западним медијима напише да је "Принцип био политички атентатор"? Зашто је стопостотно прихватање става да је Принцип био "борац за слободу" претворено у предуслов за сваки разговор о избијању Великог рата пре 99 година?
Још једноставније, сме ли данас неко у Србији, региону или Европи да назове Принципа "политичким атентатором", а да модерни Београд то не доживи као директну референцу на себе данас?
Сигурно да у муслиманском Сарајеву постоји намера да се Принцип и Дачић ставе у исту идеолошку линију, али та тенденција није видљива на Западу, чак не ни код "најдржавнијег" војног историчара модерне Аустрије, Манфрида Раухенштајнера. У преводу, Србија се узбуђује без разлога.
Ако претресање моралног оквира Принциповог чина не води даље од етичких дилема литературе из доба Романтизма, треба погледати да ли политичка теорија и историја нуде шири оквир за његову интерпретацију.
Прва могућа варијанта: Атентат на хабсбуршког престолонаследника Франца Фердинанда може се подвести под дефиницију "убиства тиранина", као категорију политичке филозофије. То је, мерено количином историјских контроверзи, плодно поље, поготову ако се узме у обзир да једно "убиство тиранина" у шестом веку пре Христа у Атини стоји на самом почетку рађања појма демократије.
Али, да ли је Франц Фердинанд испуњавао монументалне критеријуме једног "тиранина"?
Ловачке приче
"Тај је човек био прави касапин: у педесет година колико је живео убио је 274.899 животиња, у принципу 15 дневно", коментарисали су немачки медији дневничке белешке Франца Фердинанада из 1892-1893. које су се почетком ове године појавиле као књига под насловом "Локалци нису оставили добар утисак".
Рачуница је погрешна, пошто Франц Фердинанд као беба сигурно није ишао у лов - ако претпоставимо да је са ловом почео тек у узрасту од, рецимо, 15 година, онда то значи да је животиње убијао темпом од 7.854,3 годишње, или 654,5 месечно или 22,1 дневно, односно, да је пуцао на све што на "није утекло на дрво или у морске дубине".
Али опет, то само открива Фердинандову несазрелу психичку структуру, али га не чини аутоматски тиранином у државно-правном смислу. Штавише, кад се погледају хабсбуршке престолонаследничке чекаонице, он спада у рационалније владалачке типове.
Свакако је бизарна чињеница да је Фердинанд 1892-93. на елитном броду хабзбуршке морнарице апсолвирао једногодишњи програм државних посета по свету и при томе из досаде с палубе пуцао на делфине.
Међутим, читалац његових дневничких записа не може друго него да се пита - а од кога је то југословенски комунистички вођа Тито видео да се у државне посете путује бродом на годину дана, ако не од Франца Фердинанда, чак иако се претпостави да Јосип Броз, по рођењу поданик аустроугарске круне, није никад пуцао на делфине. Његови су били јелени капиталци. Фердинанд их је исто волео.
Да ли су грађани били за ослобођење БиХ?
Друга варијанта политичко историјске интерпретације Принциповог чина: Он је симболички ослободио Јужне Славене Босне и Херцеговине туђинске чизме.
Ту међутим постоји један мали проблем: нису сви словенски народи у Босни и Херцеговини хтели да се ослободе од Аустроугарске, а неки ни од Турске. Неки о томе нису имали јасно мишљење, а некима је било свеједно.
Да је неко у јулу 1914. вршио испитивање јавног мњења по Босни и Херцеговини, питајући људе "да ли хоћете да Аустроугарска оде, са одговорима: да, не, можда, немам мишљење", ствар је емпирије шта би интервјуисане особе заокруживале.
Структура становништва у Босни и Херцеговини је била све осим једноставна. 1910. је на тим просторима живело 43,9 одсто Срба, 22,87 одсто Хрвата и 32, 25 одсто Муслимана (Извор: Ђорђе Пејановић, "Становништво Босне и Херцеговине", Београд, 1955).
Те бројеве није могуће лаконски сажети у "99,02 одсто Јужних Славена", јер да јесте, ни Први, ни Други светски рат, ни домаћи рат 1992-95. не би протекли у тако застрашујућим формама.
извор: РТС
| 
